Бели мост (Мост љубави), Врање
Стари турски хамам, Врање
Саборна црква Свете Тројице у Врању
Средњевековна тврђава Maрково Кале
Зграда старог Начелства у Врању

О нама

Пчињски управни округ је основан 29. јануара 1992. године као подружна јединица републичких министарстава. Пчињски округ се налази на крајњем југу Републике Србије и простире се на површини од 3520 км2. Чине га град Врање, шест општина: Бујановац, Прешево, Трговиште, Владичин Хан, Сурдулица и Босилеград, и Градска општина Врањска Бања. Пет општина округа су граничне. Према Бугарској граничне су општине Босилеград и Сурдулица, а према Македонији општине Трговиште, Бујановац и Прешево. На територији Округа живи укупно 201.157 становника у 336 насеља. Најудаљенија општина од Округа је општина Босилеград на удаљености од седишта 100 км. Просечна густина насељености округа је 57 становника по км2, највећу густину насељености имају општине Прешево 103 и Врање 122 становника по км2.

ВРАЊЕ

Нема поузданих података када и где је формирано насеље на чијим темељима је изникао град Врање. Претпоставка је да се то догодило у време Траколира (Римљана), Византије (Грка) или Словена, који су ове просторе населили у VI и VII веку. Једно је међутим сасвим извесно: ово је изузетно важно геостратешко подручје на коме су се од памтивека укрштали каравански путеви тако да је “најлакши пут ка једноме и ка другоме, освајаче водио преко врањског поморавља”.Први писани траг о Врању, још у XИ веку , оставила нам је Ана Комнина, Гркиња царског рода. Пишуци о владавини свога оца Алексија Комнина, она у књизи “Алексијада” каже да је рашки Жупан Вукан, 1093. године, у свом освајачком походу, стигао у Врање и освојио га. Не задуго, он се пред моћном Византијом морао повући.

Други пут Врање је, 1193. године, од Византије привремено преотео велики рашки Жупан Стефан Немања и припојио га средњевековној српској држави. Ипак, у састав српске државе Врање је дефинитивно ушло 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани. Градом и истовремено Жупом, током средњег века, господарили су властелини краљ Стефан Дечански и Цар Душан.

Распадом српске средњевековне Државе, Турци су Врање освојили 14. јуна 1455. године , и држали га у својим рукама све до 31. јануара 1878. године, на светог Антанаса, када је варош освојила српска војска под командом Ђенерала Јована Белимарковића. Врање је под Турцима било 422 године. Град је, у Кнежевини Србији, дочекао слободу са нешто више од 8.000 становника.

У Балканским и два светска рата, Врање и овај крај поново су били на мети освајача. У Првом балканском рату 1912. године, операцијама против Турака, одавде су лично командовали краљ Петар I Карађорђевић, председник владе Никола Пашић са више министара и Ђенералштаб са начелником штаба Врховне команде војводом Радомиром Путником.

Но, ови простори су, посебно у новијој историји, били честа мета бугарских освајача који су овде починили нечувене злочине. У Првом светском рату Бугари су окупирали Врање 16/17. октобра 1915. а ослободили су га српски ратници са Солунског фронта 4. октобра 1918. године. Слобода је тада плаћена са 514 живота на фронту и 335 недужно стрељаних.

У Другом светском рату Немци су у овај град ушли 9. априла 1941. године, да би га 22. априла предали у руке бугарским фашистима. Они су у Врању, за четири године, направили права зверства – стрељали су око 700, а интернирали 4.000 родољуба. У борбама је учествовало око 12.000 бораца, од којих 956 није дочекало слободу 7. септембра 1944. године.

ВЛАДИЧИН ХАН

Владичин Хан спада у ред младих насеља. Први пут се помиње пре око 120 година. Име је добио по усамљеној кући – хану, која се налази на “царском друму”, у атару села Калиманце. Према подацима публицисте Татомира П. Вукановица, кућу је половином 19. века, подигао извесни Стефан Грк. Реч је, иначе, о Грку Стефаносу Стефанопулусу који је, бежећи од Турака, овде нашао уточиште, саградивши „хан“ за прихват каравана. Стефан је касније хан продао скопском митрополиту Пајсију, по чијој је црквеној титули (владика), хан добио име Владичин Хан. Убрзо је исто име добило и насеље које се ту формирало.Од 1887. године, Владичин Хан је у службеним списима насеље које је и седиште среза пољаничког.
Развоју насеља и овог краја, посебно је допринела изградња железничке пруге 1886. и моста на Јужној Моравл 1910. године. Према првом попису становника од 1890. године, Владичин Хан је имао 26 кућа и 101 становника, а 1895.године, 60 домаћинства са 325 становника. Већ 1921.године, проглашен је за варошицу, иако се општина и наредних шест година звала калиманска.

Као и сви ови крајеви и Владичин Хан је, у току балканских и Првог светског рата, веома страдао од бугарских и немачких окупатора. О томе говоре подаци из пописа од 1921. године, када је овде регистровано само 66 домаћинстава и 317 становника. Већ 1930. године, пописом је установљено да ово место има 450 становника и 117 кућа.
Нови, укупни слом, град је доживео у Другом светском рату, када је окупиран од стране Бугарске, која је за четири године одавде интернирала око 2.300 мештана, а спалила 1.160 зграда. лз ове општине је 1.850 бораца приступило ослободилачким јединицама, од којих је 152 дало животе на ратиштима широм Југославије. Владичин Хан је, 8. Септембра 1944. године, ослободила 8. српска бригада 22. дивизије. Од тада почиње једна нова станица историје овог града и његов нагли економски, културни и свеукупни развој.

Између два светска рата Владичин Хан је био варошица са развијеном трговином и занатством. Подаци кажу да је варош 1930. године, имала 20 трговаца који су годишње извозили 50 до 100 вагона јабука и крушака, 30 вагона волова и око 6.000 оваца и коза. Те 1930. године,варош је имала 5 воденичара, 2 казанџије, 12 ковача, 3 колара, 5 кројача, 2 обућара, 5 пекара, 2 поткивача, 2 столара, 15 терзија и по једног лимара и ужара. У 57 радњи, поред мајстора, радило је 96 калфи и шегрта. Прво индустријско предузеће овде је формирано у каменолому (мајдану) Момин Камен, који је, по неким подацима, радио још у време Турака.Званично, прво индустријско предузеће је Фабрика за производњу црепа и цигле, саграђена 1930/31. године, која је била власнислво Миодрага Костића, Драгутина Станковића и Михајла Ђордевића, а запошљавала је око 25 радника. Прво државно индустријско предузеће била је Дуванска станица, која је почела са радом 1937.године, мада је овде дуван откупљиван још пре Првог светског рата.лндустријски и укупни развој места посебно је живнуо 1938. године, када је Владичин Хан добио струју.

Први званични резултати после рата кажу да је Владичин Хан, 1948. године, имао 1.262 становника и 350 домацинстава. Већ 1953. године, подаци пописа бележе да је овде било 1.782 житеља. Значајно помена је да је варош 1956. године, добила свој први Урбанистички план, а у распону од 1958. До 1962. ураден је и Детаљни урбанистички план. Тиме је дојучерашње друмско насеље и паланка на путу, почело да добија урбане контуре и лик варошког насеља индустријског типа, што је условило изградњу водоводне мреже 1964. године.
Посебна карактеристика овог места је брз индустријски развој. Тако је средствима заједнице и ванредним напорима свих становника комуне, од 1954. године, саградено неколико индустријских капацитета који су одавно стекли велику репутацију на привредној карти Србије. То су: Предузеће за откуп и обраду дувана, Индустрија градевинског материјала Балкан Брицк, Индустрија намештаја „Слога“, Водопривредно предузеће „Ханинг“, Пољопривредни комбинат „Делишес“, Фабрика омотног папира “ФОПА”, Предузеће за обраду обојених метал а „Јужна морава’, Фабрика за прераду пластичних маса „Ханпласт“ и други.

Пописом становниства 1991. године, град је имао 7.835, а општина 25.255 становника. Процењује се да је 1996. године, град имао 12.500 становника.

СУРДУЛИЦА

Још од праисторијских времена људи су насељавали просторе на којима се данас налази Сурдулица. Данашње име-Сурдулица је романског порекла и потиче од Влаха Сурдуличана. Они су ту давно обитавали, као старо балканско становништво у својим катунима. Богатство краја у ливадама и пашњацима омогућило је развој сточарства. Уз то на овим просторима је од давнина живело и рударско становништво које се бавило топљењем и прерадом руде која је доношена са Варденика и суседних рудника. У развијено бронзано доба становништво ових крајева сачињавали су староседеоци Балканског полуострва. Нешто касније  ово подручје настањују Дарданци. У античко доба насеље се налазило на плавини, на домак данашњег атара. Римске колоније обитавају у Сурдулици, користећи рудно богатство власинских рудника гвожђа чија се руда делимично прерађивала и у самом насељу. У доба византијске владавине насеље и даље  на истом месту, а искориштавање и прерада гвоздене руде се наставља.

У средњем веку, Сурдулица се налазила у саставу српске државе Немањића. Прерада гвоздене руде је присутна и у овом периоду а о томе сведоче и многобројна шљакишта на подручју сурдуличког атара, која су у новије време искоришћена за индустријске сврхе. У првој половини XV века, према казивању Константина Филозофа подручје данашње Сурдулице (Иногошт), држао је под својом влашћу ћесар Угљеша (1402-1423). Половином XV века, Иногошт потпада под турску феудалну власт. Од тога доба па све до 1877. год Сурдулица има физиономију сеоског насеља рударског типа. Писани трагови о Сурдулици као сеоском насељу потичу из 1530. године у путопису Б. Курипешића, где он каже: „Затим дођоше у Врању… и доспјеше у село Сурдулица“.

За време аустро-турских ратова у XVII и XVIII веку, становништво Сурдулице је знатно проређено. Ратови и миграциона кретања утицали су на смањење броја становника. Као и из многих крајева Србије из Иногошта се на север иселио велики број породица. Од тог времена главнину становништва чини турска популација. Срба и Арбанаса је било свега неколико кућа уз известан број циганских домова. Пролазећи кроз наше крајеве А. Буе помиње Сурдулицу као сеоско насеље.

Ослобођење Сурдулице од Турака 1877. год. има огроман значај за развој насеља. Сурдулица је 1887. године проглашена за варошицу. Од тога доба она постаје економско средиште Масуричког среза. Балкански ратови су ометали њен развој, а за време Првог светског рата, ниједно варошко насеље на југу наше земље није страдало од поробљивача као што је то Сурдулица. Неколико хиљада Срба је убијено у Сурдулици и околини на местима као што је Дубока Долина који су довођени из целе Старе Србије. Након ослобођења страдалницима је подигнута Спомен-костурница.

Кратак период између два рата у периоду владавине династије Карађорђевића био је довољан да се Сурдулица развије у привредном смислу, који се углавном састојао од индивидуалног занатства, али и трговине, банкарства и енергетике.

22. априла 1941. Бугари су поново окупирали сурдулички крај. Сурдуличани су интернирани у Бугарску, вршена су мучења, силовања и свакојака зверства. Бугари су два пута палили село Масурицу, као и село Козница. После капитулације Бугарске, Сурдулица је ослобођена 5. септембра 1944. Данас је тај датум општински празник.

Након Другог светског рата Сурдулицу је задесио убрзани привредни развој. Она је напредовала у сваком погледу. Данас је модеран град са око 13.000 становника.

Године 1999. Сурдулица је поново завијена у црно. У агресији НАТО-а на СРЈ у три наврата она је бомбардована. При том је страдало цивилно становништво. На жалост, Сурдулица има процентуално највећи број цивилних жртава од свих градова у СРЈ (преко 30 мушкараца, жена и деце) а начињена материјална штета је огромна. Већина објеката је данас обновљена, али у срцима људи остају неизбрисиви трагови и бол због изгубљених суграђана.

Први светски рат 1914-18. малој варошици Сурдулици је донео много несреће и зла. После окупације Србије 1915.  окупирана је и Сурдулица од стране Бугара у јесен 1915. Вредан и родољубиви народ Сурдулице и околине за време бугарске окупације 1915-18. године поред тога што је био подвргнут физичком уништењу, био је принуђен и да пуне три године слуша и гледа ужасне страхоте свакодневног зверског убијања Срба у непосредној близини Сурдулице. Бугарски окупатори су 1915-18. Сурдулицу претворили у кланицу Српског народа. У том периоду Бугари су до Сурдулице спровели на хиљаде српских интернираца на путу за Бугарску. Од тог броја једва да је половина стигла у интернирске логоре у Бугарску. Остали су тај свој крвави пут завршили на сурдуличким мучилиштима.

Циљеви бугарске политике према овдашњим Србима су били јасни. Најстрожије је било забрањено све што је српско, па и сама реч Србин. Вршена је систематска бугаризација Срба, углавном покољ цивилног становништва, мучења, силовања, интернирања, намети, пљачке, кулук, разарања и паљевине… Убијани су сви виђенији и образованији Срби, свештеници, учитељи, чиновници, активни чланови партија, адвокати, књижари…

Још од првих дана окупације Бугари су почели да врше масовна убијања српског цивилног становништва. По броју убијених у њеној околини, Сурдулица заузима прво место у односу на друге градове. Бугари су убијали широм Србије. Најсуровија зверства чињена су српској цркви и њеном свештенству.

Места на којима су вршени покољи била су под стражом,па Сурдуличани ни своје мртве нису могли да виде,а камоли да их пребројавају. Ископавања лешева и костију на локалитетима злочина, која је вршила Међународна комисија, у чијем саставу су били и такви експерти, као што су Швајцарац др. Арчибалд Рајс и Американац Вилијем Драјтон, нису дала потпуни увид у размере злочина. У Сурдулици су убијани људи из целе старе Србије. Највише убистава је било на месту Дубока долина, али и на местима Калифер, Дубрава, дуж Врле реке и Романовачког потока.

Према истраживањима др. Јована Хаџи-Васиљевића: „у почетку су у Сурдулици убијали Бугари Србе из пушака, потом хладним оружјем, па онда кундацима и другим тупим оружјем.“

Тачан број убијених Срба у Сурдулици до данашњег дана није познат. До тачне цифре се може доћи анализом података из бугарске архиве тога времена. Др. Миливоје Петровић припремајући грађу за своју познату књигу „Топлички устанак“, учинио је више покушаја да дође до архивске грађе бугарске војне архиве из Првог светског рата, али му такав увид није дозвољен. Због тога, за нас је тај податак још увек тајна. Тачна цифра зверски побијених Срба од стране Бугара у Сурдулици налази се у распону од 3.000 до 30.000 људи, жена и деце.

Доктор Рајс у свом извештају на основу изјава само шест сведока из Сурдулице каже: „У Сурдулици је убијено од 2.000-3.000 људи из околине или су дотерани из даљих места. Сведоци нису могли да их преброје, било их је сувише.“

А др. Јован Хаџи-Васиљевић у једној својој књизи наводи да је бугарски војник Маринко говорио да су Бугари у Сурдулици само у току прва три месеца окупације убили „око 2.000 Срба разног пола и узраста“.

Американац Вилијем Драјтон, у свом извештају међусавезничкој комисији за утврђивање бугарских злочина наводи:

„Сви Срби који су били образовани или виђенији међу својим суграђанима, били су похватани и спроведени у логоре у Бугарску. На путу за интернацију дотеривани су до Сурдулице… Цела околина овог места представља пространо гробље, па је оправдано названа „кланица Срба“,јер су Бугари  на путу за Бугарску , током  новембра, децембра,  јануара,  фебруара 1915-16 године овде свакодневно спроводили 200-400 Срба за интернацију, од којих су овде поубијали велики број…“

Наш познати писац Бора Станковић помињао је бугарске злочине у Сурдулици.О томе он пише:

„Сурдулица, намењена да човеку пружи одмор, освежавајући га својом природом, била је као неки центар између дивљине власинске, питомине Топлог Дола и пространих масуричких ливада… Али, поред ове њене улоге њој је судбина доделила и да понесе велики крст мучеништва и да постане друга Голгота, костурница и гробница Срба, побијених и закланих не од непријатеља, већ од зверова и измета човечијег рода.

Како човека језиво дира сам ход по овим местима, гробовима, хумкама. Свака удољица, гроб је нечији. Свако ваше ступање ногом трза вас, да случајно не газите преко мртваца, који је још читави у оделу, а над којим је само танак слој земље кроз који је трава никла и са осталим зеленилом и трулим лишћем га покрива. Бојите се да га бар сада ваша братска нога не гази и скрнави. Али се не можете сачувати… Сурулица није више оно некадање мало место, трговачка веза између брдских села и железничке пруге, Владичиниг Хана, Врања, а за живот и проводњу најпогодније и најздравије. Сада је Сурдулица за Прилеп, Гњилане, Скопље, Призрен, Врање, Лесковац, дакле за стару Србију, центар некадашњег Душановог царства,-друго Косово:костурница њених најбољих синова, жена, деце, онога што је непријатељ сматрао да представља живот једне нације, па је то покупио и поклао све овде. Сада свуда ће се, у свакој од тих вароши, селу, кући и породици чији је отац, син, овде доведен и заклан, увек Сурдулице сећати, помињати је приликом погреба, опела, парарстоса. Свака мати…“

Одлучна битка за ослобођење Србије отпочела је на Солунском фронту 14. септембра 1918. године. Убрзо затим. после капитулације Бугарске, Сурдулица је ослобођена 6. октобра 1918. године. Уласком српске војске у Сурдулицу, одмах је покренута иницијатива и прикупљање новчаних за подизање Спомен-костурнице у Сурдулици и за прикупљање костију жртава бугарског покоља у околини Сурдулице ради њихове ексхумације и сахране. Тако је основан и одбор за подизање спомен-костурнице.

На дан 24. августа 1924. свечано је откривена Спомен-костурница и спомен-гимназија као јединствен споменик жртвама бугарских злочина извршених у Сурдулици 1915-18. године. Спомен костурницу је открио краљ Александар Карађорђевић а након тога сваке године 28. јуна, на Видовдан одржаване су свечаности уз присуство великог броја грађана, на којима су евоциране успомене на ове жртве бугарских злочина.

За време другог светског рата, својим другим доласком у Сурдулицу, Бугари су одмах демолирали костурницу, уништили све експонате, а фебруара 1943.су срушили и саму зграду Костурнице, тако да данас на овом месту стоји само спомен-плоча која је подигнута касније.

Година 1999. за мали град Сурдулицу била је кобна. Нико није ни слутио на почетку агресије НАТО-а, да ће једно мало место на југу Србије толико страдати. Погинуло је скоро тридесет људи, међу којима и жене и деца. Један стамбени кварт је сравњен са земљом а део сурдуличког Санаторијума, где су биле смештене избеглице је такође уништен у бомбардовању. Процентуално Сурдулица има највише цивилних жртава од свих градова у Србији.

Сам град Сурдулица је бомбардован у три наврата, а околина и више од десет пута. У другом налету НАТО бомбардера 27. априла 1999. погођен је стамбени кварт недалеко од центра града. Том приликом је погинуло деветоро људи, а међу њима  троје деце и цела породица Милић.

Ни после овог Сурдулица није поштеђена. Већ 31. маја 1999. на мети НАТО авијације нашао се Санаторијум-болница за плућне болести. Опет су страдале невине жртве, људи, жене, деца… Погинуло је више од петнаесторо људи. Међу њима и цела породица Малобабић. Иако од њихових тела није остало ништа, сви су сахрањени са санаторијском гробљу у Сурдулици.

Слике овог ужаса су обишле цео свет као трајна опомена човечанству да се тако нешто никад не понови. Тако ово мирно место подно Власине, после страдања у два светска рата, ратне страхоте и ужаси нису заобишли ни овог пута.

Архивска документација СО Сурдулица углавном потиче од 1878.године па до данас. Тако у другој половиним XИX века у  Сурдулици обитава 9 кућа Турака, само 3 куће Срба, 4 куће Арбанаса и 20 кућа Цигана.

У време српско-турског рата (1876-78 год.) и после ослобођења од Турака 1877.године, етничка сруктура становништва се из корена мења. Наиме, турско и арбанаско становништво је насилном миграцијом  расељено. На место овог становништва, убрзо се досељава бројно српско становништво из суседних села и вароши.

Као најстарији сталноседелачки српски родови сматрају се: Антићи, Петровићи и Стамболије. Толико је свега српских куца било приликом ослобођења од Турака 1877.године.

Из села у околини Сурдулице доселили су се: Божилови, Сланчани, Цвиликари (с.Битврђа) ; Васиљевићи и Војчиновићи (с.Масурица); Стојиљковићи (с.Бојинце) ; Пешинци (с.Г.Романовце); Анђелковићи (с. Вучаделце); Станковићи (с. Ново Село); Стојиљковићи (с. Бојинце); Дубравци (с. Равна Река). Са Власине воде порекло Зељари, Стојковићи, Цветковићи и Чубрини. Дервечани су из Дервенца (околина Џепа). Антићи и Таре воде порекло из Црне Траве. Из околине Врања досељени су: Гребенарци, Јанковићи („Кушинци“), Јањинци, Паликућинци, Поповићи, Стошићи, Власи („Мечкари“), Ћосинци, Станковићи (с. Преображење), Купинчани (с. Копининце), Кривофејци (с. Крива Феја), Дубравци (с. Требешиње); Бујковчани (с. Тибужде). Из горње Пчиње воде порекло Вучковићи и Тасини (с. Радовница). Из Велеса и његове околине долазе Вељковићи, Ђошини и Димковићи а Китановићи из околине Дебра у Македонији доселили су се у село Мачкатица, а одатле у Сурдулицу. На крају помињемо да Радојичани воде порекло из Бугарске.

Овај списак обухвата старија  имиграциона кретања становништва извршена у XИX веку. Након тога уследила су нова струјања становништва из разних крајева наше земље у другом таласу досељавања између минула два светска рата (1920-1940.)

Међутим, већина данашњих становника Сурдулице и околине води порекло од становништва досељеног у периоду после другог светског рата, када је Сурдулицу задесио убрзани индустријски развој.

БОСИЛЕГРАД

Једини писани подаци о прошлости општине Босилеград налазе се у књизи „Ћустендилско крајиште“ етнолога Јордана Захаријева, који је рођен и одрастао у Босилеграду .

По легенди :

Када су турци освојили Бугарску, садашњи регион Краjиште (Босилеградски крај) био је под управом војвода: Краља Буса или Бусила и Краља Бранка. Утврђење краља Буса је било на месту Градиште на око један километар од Босилеграда, док је краљ Бранко имао утврђење на око 15-ак километара југозападно.
Када су турци покорили Ћустендилски крај, двоје војвода се држало још друго времена, због кнфигурације планинског терена.
Убрзо су турци и њих покорили. Прво је покорен краљ Бранко, док је Бусилово утврђење било много јаче и одолевало нападима. Високи зидови тврђаве, густа шума и стрме литице око ње нису дозвољавали турцима да јој приђу. Тада су се они послужили лукавством, натеравши Краља Бранка да посаље поруку Краљ Бусилу да изађе из тврђаве, посто турака нема више, да би отишли на причашће у црву Св. Спас код села Рајчиловци. Приликом изласка Краљ Бус је да заповест својим људима да затворе тврђаву и да је добро чувају.
Међутим, када је стигао код цркве, турци су га заробили и убили на зверски начин, заједно са Краљ Бранком. Тада су турци спалили Босилеград.

Као најстарије племе, које је живело на овим просторима спомиње се племе поенци, који су живели између Струме и Вардара. Око 506 г п.н.е. велики део поенаца је био окупиран од стране персијанаца. У 4 в. п. н.е. Поенија је била под владавином другог племена дентелити или дантелити. Војводство дентелита је било од Риле до Осогова, на северу до тимочких притока и софијског војводства.
Касније, овај крај је био насељен трачанима, који су се највише бавили сточарством и рударством. У области је пронађен велики број примерака старог кованог новца који сведочи о њиховом постојаљу на овим просторима. То су најпоузданији подаци по којима може да се види који су народи живели на овим просторима.
По први пут у овај крај долазе бугари 809 г. када је Софија била заузета д стране Хана Крума. Под владавином Цар Бориса (845-884) Македонија до реке Струме и Охрида је била бугарска, тако да су и ови крајеви улазили у те територије. Око 200 година ове територије су биле под Византијском влашћу. У току 1084 г. око 80 хиљада печенега прелази Дунав и улазе дубоко у Византијску државу како би крали. Византијска војска, помогнута бугарима, успела је да их разоружа и да их насели у околини данашње Софије. Убрзо су примили православну вер и име шопи остаје до дана данашњег.

У време владавине Цара Калојана, овај крај је припадао Бугарској, али је после смрти Цара Ивана Асена II (1247 г.) је припао Византији. 1282 г. краљ Милутин II, српски владар, осваја област око Велбужда (данашњи Ћустендил). После овога овај крај освајају турци. Током владавине турака Босилеградски крај је био нахија.

После ослобођеља Бугарске од турака 1878 г. Босилеградки крај припрада територији Кнежевине Бугарске. Седиште тадашњег Крајишта је било у селу Извор. После присаједињавања Источне Румелије и Кнежевине Бугарске 1886 г. Босилеград постаје центар области, админитративни центар се премешта у Босилеград и сам округ је прекрштен у Босилеградска општина.
У време Балканског и Међусавезничког рата (1912-1913 г.) и у току Првог светског рата (1914 – 1918) Босилеград је био у саставу Бугарске царевине. Ипак после рата, према Нојском мировном договору поражена Бугарска је приморана да као ратну отштету преда део својих територија. Једна од територија је била и Босилеградски крај. Званично, 27 новембра 1919 г. Босилеград је припојен краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (од 1920 г. Краљевина Југославија ).

Тако, после Другог светског рата овај крај остаје у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. После 1990 г. Босилеградска општина је у саставу Савезне Републике Југославије, а данас је у саставу Републике Србије.

Народ овог краја се је од давнина бавио пољопривредом, занатством, дунђерајом и трговином.
У новије време многи су радили као рудари, грађевинари, трговци и занатлије.
Занатство је заступљено само за потребе становништва као и пољопривреда.
У последњих двадесетак година становништво је упошљавано у постојећим индустријским капацитетима
црква у с. Рајчиловци

Од раније, а нарочито после другог светског рата, читово сеоско подручје је захваћено јаким миграционим процесом.

Од 37 сеоских насеља 22 имају мање од 200 становника, међу њима 8 испод 100, односно 4 насеља бележе испод 50 становника са тенденцијом гашења читавих домаћинстава. Интензитет одлива становништва је такав да се у наредном периоду може очекивати гашење више од 5 заједница пре свега у приграничном појасу према Републици Македонији и Републици Бугарској.

Евидентни проблем општине Босилеград представља апсолутно смањење становнишва са целог подручја, осим из седишта општине и приградског насеља Рајчиловци.
Процес демографског пражњења становништва може зауставити само динамичaн економски развој.

БУЈАНОВАЦ

У праисторијско доба територија данашњег Бујановца припадала је старом Илирском племену Дарданцима.

У античко доба био је део Римског царства.

Потом пада под власт Византије, у XИИ веку ове крајеве освајају српски владари.

Под Турском влашћу је Бујановац од 1427-1912 , пуних 485.година.

У том периоду народ овог краја се бавио сточарством и пољопривредом а посебно се истицао по узгоју дувана и конопља.
Надалеко су били познати бујановачки ужари, мутавџије, лончари, ковачи и опанчари.

Бујановац су кроз векове различити народи различито звали:
– Албанци – Бујанофц, Бујановц и Бујаноц,
– Срби – Гојановци, Бујановце и Бујановац,
– Турци – Боyанофçа.